Прва недеља самоизолације у кући

Данас, 22. марта у недељу, завршава се прва недеља самоизолације нас четворо укућана. 

Желим да у неколико речи испричам шта нам је у току овог периода пошло од руке, а око чега бисмо морали да се потрудимо мало више.

Од првог дана било је јасно да је највећи изазов самоизолације у кући, како за Миру и мене, тако и за нашу децу, губитак спољних потпора у виду обавеза које обично дају структуру нашем животу. На пример, деца ујутру иду у школу у одређени време, а то имплицира и одређену сатницу за јутарњу хигијену – уређеност и дисциплинованост свакодневне организације. У школи имају одлично структуриран распоред, који је креирао тим наше школе „Звездобројци“. Захваљујући њему, пружен им је фантастично хармонизован ритам између физичког вежбања, учења у учионици, учења и шетње у природи, на реци, игре са вршњацима, одмора, интелектуалних и креативних активности. Наравно, све активности су уоквирене ритуалом заједничкух здравих оброка, почеши од доручка, затим воћне преподневне ужине, ручка са увек присутним потажом од поврћа и сезонском салатом, те послеподневном енергетском ужином. Код куће је тај ритам требало организовати и спровести самостално, а то, очекивано, није нимало лако.

Као и већина популације, и ми смо набавили одређене залихе хране како не бисмо морали да одлазимо у куповину неколико недеља. Дисциплина у исхрани код наше деце неминовно се погоршала, јер су сада могли да једу у било које доба дана, притом увек бирајући само намернице које воле, а избегавајући оне које су им неопходне за раст, развој и здравље. Предност исхране у нашој школи заснива се на неодступању од одлично балансираног јеловника, који обухвата намирнице и оброке који су деци прихватљиви и оне који су „мање“ прихватљивији. Наравно, и контекст у којем имају оброке – у друштву својих другара и учитељица, значајно охрабрује децу да једу квалитетније него код куће, где са мамом и татом могу лакше да преговарају.

Мислим да смо успели да у одређеној мери наставимо са здравим навикама у исхрани које су гајили у школи. Прво, осмислили смо правило да не посежемо за храном када смо гладни, у било које доба дана, већ да једемо сви заједно за столом, у тачно фиксираној сатници (сличној као што су имали у школи). Један од добрих аспеката ове негативне ситуације представља могућност да сада имамо много више (барем три пута дневно) заједничких породичних оброка за столом, него што смо имали у редовним околностима. Многобројна истраживање сведоче о томе колико су заједнички породични оброци важни за развој деце, успостављање и одржавање међусобних блиских односа и осећаја заједништва.

Такође, покушавамо да очувамо ритуал свакодневих поврћних потажа у нашем јеловнику, јер их је лако припремити, а истовремено представљају одличан начин за подстицање деце да поједу велику количину поврћа сваки дан. Осим тога, предност је у томе што је то топли оброк, од термички обрађених намерница, те се тиме заобилази ризик лоше хигијене која може да закомпликује тренутну ситуацију у условима самоизолације.

Кућна припрема оброка и заједничка исхрана нам омогућавају да нашу децу полако упознајемо са одређеним обавезама у оквиру куће, подстичемо њихов продуктивни допринос у кућним пословима. Цео процес може бити веома креативан, истовремено формирајући добре радне навике код деце. На пример, моји синови постављају и распремају сто самостално, а све чешће их укључујемо у припрему оброка, наравно, непрестано водећи рачуна о безбедности (оштри ножеви, високе температуре, итд).

Поред устаљеног ритма оброка, Мира и ја смо, заједно са врло добрим програмом учења на даљину ког је развио образовни тим ОШ „Звездобројци“, а на чијем усавршавању се ради свакодневно, почели са фиксирањем дневног ритма осталих обавеза. Циљ нам је да у одређеној мери реплицирамо хармонију нормалног школског дана.

На томе радимо на следећи начин: време проведено на видео линку са васпитачицом, израда домаћих задатака и остале образовне обавезе се комбинују са физичком активношћу и серијама вежбања које нам препоручује и демонстрира наш учитељ физичког васпитања, путем видео клипова. У складу са могућностима које нуди простор наше куће и дворишта, ми са децом, такође, осмишљавамо и модификујемо спортске активности. Организујемо их као неку врсту игре. Правимо серије које сваки дан инкрементално увећавамо, и тиме побуђујемо код деце осећање поноса и самозадовољство због постигнутог напретка. На тај начин, истовремено стичу добре навике и особину истрајности. Врло је добро што су они након физичких активности уморни, срећни и расположени због лучења сератонина.

Свесни смо тога да имамо среће што живимо у кући коју окружује велики плац, на ободу Авале. Међутим, мислим да је потребно само мало креативности и велика доза дисциплине, која је неопходна, како би свако осмислио серије одговарајућих физичких радњи, погодних за извођење и у стану без терасе.

Време пред спавање обично одвајамо за читање, али и за играње друштвених игара. Таблић се показао као одлична прилика да кроз игру вежбамо математику, а истовремено заједно причамо, шалимо се, смејемо и стварамо успомене. Наравно, не успевамо да избегнемо гледање цртаних филмова, али захваљујући увођењу великог броја различитих обавеза, активности и ритуала успевамо да их минимизујемо на сат-два дневно, што би било много у нормалним условима, али је својеврсан успех у контексту самоизолације.
Ово је, дакле, кључ. Самоизолацију, због светске пандемије, доживљавамо као нешто непријатно, што нам је наметнуто. Једна од могућности је да себе посматрамо као жртве, да резигнирано и равнодушно слегнемо раменима и чекамо да се ситуација прилагоди нама. Ипак, мислим да је далеко боље да садашњу ситуацију доживимо као прилику за самопобољшање и персонални раст, тиме што ћемо у компликованим животним условима пронаћи прилике за позитиван развој нас и наше деце.

Мој став деле сви чланови тима ОШ „Звездобројци“, као и наша целокупна заједница – ученици ове школе са својим породицама. Због тога сам врло поносан што сам члан заједнице „Звездобројци“.

Милутин,

један од оснивача