Умеће преживљавања

Када се бавимо питањем како се људи носе са стресом и како пролазе кроз разне животне кризе, видимо да се многи начини борбе са стресом не могу окарактерисати као раст и развој, на пример неки људи експлодирају а други се повлаче у себе. Тако се парола ‘’Оно што те не убије, то те ојача’’ чини веома проблематичном. У пракси се потврђује пре као ‘’Оно што ме не убије, то ме осакати’’ или ‘’Оно што ме не убије , убијем ја њега’’. Ипак, без фрустрације потреба, раст не би био могућ. Криза, траума и стрес су појмови који се односе на граничне ситуације које превазилазе могућности особе да се избори са њима. Сваки трауматски доживљај је претња за адаптивно реаговање, јер увек изазива штету која се мора поправити. У ствари, она подстиче мењање аутоматизованих начина реаговања и тражи нову адаптацију. Стрес је повезан са свакодневним ситуацијама и ремети устаљену равнотежу, док се криза односи на оне прекретне тренутке када се досадашње функционисање доводи у питање. Обрасци понашања који се успостављају да би се криза превладала се генерализују и постају трајни модели понашања. Они могу бити функционални или дисфункционални, а неравнотежа се јавља услед разлике између очекивања и потребе коју имамо. Током адаптације на нову ситуацију може се догодити већа интегрисаност и зрелост особе, али и регресија повратком на нижи ниво функционисања са развојем неуротских симптома. Процес превлавања захтева да уобичајени механизми реаговања буду ефикасни. У супротном, јавља се анксиозност, која мотивише да се потражи други начин решавања проблема.

Шта је то што неким људима омогућава да се успешно изборе са тешкоћама? У психологији се користи појам резилијентност, који обухвата сложене процесе мобилизације унутрашњих снага, тј. капацитета особе да избегне озбиљну дисфункцију и са проблемима изађе на крај. То је процес који обухвата когнитивно разумевање, емоционални доживљај и сврсисходне акције. За адекватан развој резилијентности важан је однос са родитељима, нарочито у раном детињству. Ако имамо у виду дететов узраст и препуштамо му одговорност и одлуке у складу са тим, помажемо му да јача своју компетенцију и има доживљај да утиче на ствари које му се догађају. Средина у којој је дете занемарено и нема топле контакте утиче да дете осећа беспомоћност и уверење да је свет непријатељско место.

Резилијантне особе су оптимистичне и верују у добар исход. За све што им се дешава сматрају да је корисно искуство и шанса за остваривање циљева у будућности. Самопоштовање које подстиче резилијентност не ослања се на грандиозну слику о себи која није утемељена у реалности, већ прихвата себе таквом каквом јесте и прихвата сопствене грешке. Однос са другим људима изазива и проверава нашу резилијентност. Ако смо у стању да развијамо блиске односе са другим људима, развијамо помоћне его снаге, веома корисне у кризи. Велики број криза тиче се управо односа са родитељима, децом, брачним партнерима, пословним сарадницима… Социјалне вештине, као што су активно слушање, асертивни говор, способност емпатије, повећавају шансу за разрешавање конфликтне ситуаије и изласка из стања непријатног трпљења на адекватан начин. Емоционална свесност тј. препознавање и идентификовање сопствених емоционалних реакција, посебно ако су непријатне, помаже нам да јачамо сопствену резилијентност, у већој мери него ако покушавамо да спречимо и игноришемо нелагодност и патњу. Корисно је да децу учимо од почетка да су све емоције прихватљиве и дозвољене. То је управо оно што радимо у Звездобројцима. На психолошким радионицама, деца се упознају са свим емоцијама, пријатним и непријатним, и уче како да се носе са њима.

Вештина решавања проблема је једна од најбитнијих вештина резилијентних људи. Ова вештина обухвата идентификацију проблема и његово дефинисање, затим продукцију потенцијалних решења, што значи да флексибилност са којом приступамо решењу говори о нашим креативним снагама или о склоности ка ригидном мишљењу и аутоцензури. Евалуација решења и одлука о томе који је приступ најбољи, али и процена исхода, део је процеса тражења решења. Ипак, најбољи начин да проверимо исправност своје одлуке је да је преведемо у праксу и да проверимо да ли ради. Да би смо одолевали негативним последицама стреса, можемо да користимо туђа искуства, али то нас може одвести у нежељеном смеру. Развој резилијентности је повезан са развојем личности и индивидуалан је. Али, некада капацитети за превазилажење тешкоћа нису довољни. Тада кратке интервенције и кратка психотерапија, могу да помогну да се изграде механизми резилијентности и превенира научена беспомоћност.

Весна Ђурић
психолог и психотерапеут